Код онога коме су, под дејством страха Божијег и деловања савести, разбуђене духовне потребе, образује се посебно чуло којим се одгонета смисао речи које се односе на ствари из духовнe области, па макар оне биле обучене и у форму приче. Њима приче не скривају истину, него је још јасније разоткривају. Ко нема такво унутрашње настројење, слуша о духовним стварима, излаганим путем приче, и ништа не разуме. Кад би му се и без форме приче изложиле духовне ствари, он би разумео речи, али саму суштину не би схватио, будући да би она упућивала прекор свим његовим схватањима. Она би му изгледала неприкладна, те он не би закаснио да јој се наруга. То и јесте разлог што је Господ народу говорио у причама. Ко има дар духовности, разумеће причу, а ко нема – не треба му ни говорити. Јер, говори, гледајући не виде, и слушајући не чију нити разумеју… јер је отврднуло срце овог народа. Способне, пак, да виде скривену истину прича није лишила намераване поуке: Ко има дaћe му се, и претећи ће му (Мт. 13,12-15).
