Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање, него грешнике (Мк.2,17). Устима (старозаветне) Премудрости призивао је Господ к себи безумне. И сам је, странствујући на земљи, призивао грешнике. Ни гордим разумницима, ни својевољним праведницима код Њега нема места. Нека се радује умна и наравствена немоћ! А сила умна и делатна нека се удаљи! Свестрана немоћ која је себе свесна, и која са вером прибегава Господу (као немоћна лекару и као оскудна Ономе који све испуњава) постаје снажнија и умом и нарави, настављајући једнако да признаје оскудност свог ума и рђавост нарави. Делујући у немоћи под тим привидом неугледности, сила Божија невидљиво зида нову личност, светлу умом и нарави, која ће у своје време – понекад још овде, а свакако тамо – постати очигледна за све. Ето шта је сакривено од премудрих и разумних, и шта се открива само деци!
