Ево изиђе сејач да сеје (Мк.4,3). Од времена кад је изишао на сетву, сејач не престаје да сеје. У почетку је сам сејао, затим преко апостола, и најзад преко Божанственог Писма и богомудрих учитеља. И до сада се свагде сеје реч истине Божије. Ако си спреман да будеш добра земља, семе ћe неизоставно пасти: и посејано ће Господ да разрасте. Како се, пак, показати добром земљом? Пажњом и изучавањем речи Божије, саосећањем и љубављу према њој и спремношћу да се одмах у дело спроведе што се сазна. При таквом настројењу, ни једна реч не остаје на површини душе, него свака улази унутра. Сјединивши се са сродном грађом духа, она пушта корен и узраста. Хранећи се, затим – одозго духовним наиласцима, а одоздо добрим жељама и трудом – она разраста у дрво, даје цвет и плод. Сам је Бог тако устројио око нас и зато не можемо да се не чудимо нашој бесплодности. А то је све због непажње и нерада.
